Duda o povratku Željka u Partizan: Rekao sam mu da je to rizičan potez za njega, ali odličan za srpsku košarku

Bujica MVP priznanja minule sezone preplavila je našu javnost optimizmom pred početak olimpijskog leta. Kvalifikacioni turnir u Beogradu posmatran je kao formalnost, obavezno čekiranje prtljaga za Tokio. Šokantan poraz u finalu od Italije napravio je ranu koja će dugo zaceljivati.

O posttraumatskom periodu za srpsku reprezentativnu košarku „Večernje novosti“ su razgovarale sa legendarnim Dušanom Ivkovićem, koji je u trenerskoj doktorskoj disertaciji svojevremeno obradio i tu temu. Posled perioda hronične bolesti od 2003. do 2008, ponovo je preuzeo nacionalni tim i za samo godinu dana podigao pacijenta iz postelje osvajanjem srebrne medalje na Evrobasketu 2009. u Poljskoj. U razgovoru za beogradski dnevnik Ivković je pričao o senzacionalnom povratku velikog Željka Obradovića u Partizan, zastoja u razvoju mladih igrača u našim klubovima…

Šta su ključni razlozi zbog kojih ne gledamo košarkaše na Igrama u Tokiju?

Pojavili su se veliki problemi pred i tokom kvalifikacionog turnira, povrede, odsustvo igrača. Razočarali smo se slabom igrom, međutim, mi smo imali mnogo slabosti i tokom kvalifikacija za Evropsko prvenstvo. Ne bi trebalo da zaboravimo da smo gubili i od Švajcarske. Ovo nam je opomena da kao jedna mala zemlja nemamo tako veliki izbor igrača. Imamo dvojicu na pozicijama „jedan“ i „pet“, Micića i Jokića, Bogdanovića kao beka šutera koji se izborio za svoje mesto u NBA. Sa takvom osnovom lako je napraviti dominantan tim, ali je u današnje vreme, sa ovakvim kalendarom takmičenja, teško obezbediti da svi igraju na svim takmičenjima. Mislim da bi u ovim uslovima trebalo da se radi mnogo studioznije, da se odrede prioriteti u četvorogodišnjem ciklusu. Potrebno je iz svega ovog izvući neke pouke„, počeo je Duda za „Novosti“

Da li te brojne MVP nagrade kamufliraju neke slabosti srpske košarke?

Košarka je timski sport. Ti igrači u datom momentu nisu bili spremni, niti su svi igrali. Ne možemo da se uzdamo u neku tradiciju. Mi i sada imamo vrhunske igrače, ali je treneru teško da ih u kratkom roku oporavi i pripremi kada su u takvom stanju. Setite se da Teodosić i Micić nisu igrali na Akropolis kupu, ti igrači uopšte nisu bili spremni za olimpijske kvalifikacije.

Kako gledate na odluku Nikole Jokića da ne igra za reprezentaciju tokom olimpijskog leta?

Teško je komentarisati njegov otkaz, sada možda još teže kada su se trojica igrača posle NBA finala priključila američkoj reprezentaciji. Zbog toga bi, pre nego što se objavi spisak, trebalo da se obezbedi učešće igrača koji će se naći na tom spisku. Kod Jokića je dosta komplikovana situacija, svašta mu se događa u ovom periodu života. Iz iskustva znam da su igrači pod uticajem klubova i trenera, koji im savetuju da se odmore. Moje mišljenje je da se reprezentacija ne odbija, ali isto tako mislim da selektor mora da obezbedi učešće svih igrača koje stavlja na spisak.

Kolika je odgovornost selektora za neuspeh u olimpijskim kvalifikacijama?

Trener svakako nosi svoj deo odgovornosti. Mislim da smo svi bili za to da Igor Kokoškov dobro rešenje za poziciju selektora. Razgovarao sam sa njim kada se pojavila informacija da ga Sakramento ne pušta, možda sam i uticao da prelomi i prihvati poziv KSS. Njegovim povratkom u NBA situacija postaje malo konfuzna, nemam informaciju da li je kao pomoćni trener Dalasa obezbedio da može da vodi reprezentaciju. To bi trebalo njega da pitate.

Uočavate li probleme u radu sa mladim igračima?

U našoj zemlji igrači ne sazrevaju do nivoa superstarova. Razloga ima mnogo, pre svega zato što u ABA ligi igra vrlo malo mladih igrača. Tradicija je bila da su naši treneri izuzetno hrabri i da su vanserijski talenti već u juniorskom stažu znali da budu nosioci igre u svojim klubovima. To se sada promenilo. Deo problematike je u kalendaru, previše je takmičenja u svim kategorijama i ne postoji period za individualni rad sa igračima. Tu su i pritisci na trenere da se bude u samom vrhu takmičenja, tako da u našim klubovima u ABA ligi dominiraju stranci. Razgovarao sam o tome sa Željkom Obradovićem, koji bi rado igrao sa 12 domaćih igrača, ali to ne može da se uradi preko noći. Te igrače prvo treba stvoriti.

Imamo Megu kao čuvara vatre kada je reč o razvoju mladih igrača. Da li je ona najzdravije tkivo naše košarke, iako joj se prišiva etiketa menadžerskog kluba?

Ako smo objektivni i nezavidni, možemo da kažemo da Mega najbolje radi. U tom klubu je stasalo najviše mladih igrača i izborilo se za seniorski status. Po pravilu uvek ima najmlađi tim, to ne može niko da ospori. Druga je stvar to što ljudi vole da kače raznorazne etikete.

Da li ste iznenađeni odlukom Željka Obradovića da se vrati na klupu Partizana?

Razgovarali smo o tome i pre nego što je doneo tu odluku, mi smo kumovi i veoma smo bliski. Rekao sam mu da je to veliki rizik, ali i da je jako dobro za našu košarku. Preovladala je Željkova velika i prevelika ljubav prema Partizanu.

Mnogi smatraju da tim potezom može više da izgubi nego da dobije.

Ne verujem da može nešto da izgubi. Šta bi mogao da izgubi? Iza Željka stoji jedan ogroman rad, fantastični rezultati, tako da nema šta da izgubi. Verujem u njegov rad, može samo da pomogne i Partizanu i našoj košarci. Željko smatra da Beograd poseduje dovoljno kapaciteta da ima dva kluba u Evroligi.

Navijači crno-belih očekuju od Obradovića da vrati klub u evroligaško društvo.

Partizan je jedini naš klub sa titulom Evrolige i logično je da navijači žele da igra u najboljem takmičenju. Međutim, pravilo je da svi veliki klubovi imaju krizne periode, kada padaju i ispadaju iz najvećih takmičenja. Veliki klub ne čine samo trener i igrači, već i navijači. Ako oni to očekuju i ako postoje uslovi, trebalo bi ispuniti njihovu želju. Ali, to se ne može preko noći. Niko ne može da garantuje da će Partizan dogodine biti u Evroligi. Ukoliko su obezbeđeni svi uslovi, trebalo bi verovati da će Partizan sa Željkom Obradovićem uspeti da ostvari taj cilj, ali to nije lak posao.

Partizan dovodi pojačanja iz redova učesnika fajnal-fora Evrolige, Zvezda reaguje vraćanjem Nikole Kalinića. Da li je ta, da je nazovemo hladnoratovska trka u naoružavanju, dobra ili loša za našu košarku?

Mislim da je dobra, ali ne bi trebalo da se pretvori u nešto što izlazi iz okvira zdrave konkurentske trke. Verujem da će jaka Zvezda pomoći jakom Partizanu i da će oni uspeti da se izbore da imamo dva kluba u Evroligi.

Ide se ka potpunom zatvaranju Evrolige, možete li da zamislite da bi dva naša kluba mogla da budu deo takvog takmičenja?

Ne znam da li će Evroliga potpuno da se zatvori. Od onih prvih Mekdonalds turnira, na kojima sam godinama učestvovao, to je bilo testiranje infrastrukture za neku buduću NBA diviziju u Evropi. Ako bi bilo te zatvorene Evrolige, verovatno bi jedan klub morao da se za nju izbori kvalitetom, a drugi da dobije pozivnicu. U ovom trenutku, teško je očekivati da oba mogu da dobiju A licencu.

Da li bi za našu košarku bilo korisnije da Partizan i Zvezda igraju u Evrokupu i pružaju veću šansu mladim domaćim igračima?

Kolika je šansa da zadrže talentovane mlade igrače bar nekoliko godina? Ako govorimo o Bogdanoviću, Bjelici i Kaliniću, oni nisu dosegli visine zvezda u našim klubovima. Evropa više ne može da sačuva svoje igrače od odlazaka u NBA. Znate, ja sam jako srećan čovek kada pogledate sa kojima sam igračima radio. Taj kvalitet, objektivno, u današnjoj evropskoj košarci ne postoji. Nekad se NBA uopšte nije interesovala za internacionalne igrače. Kada sam bio u Americi, u Detroitu su igrali finale NCAA fajnal-fora Indijana Stejt i Mičigen Stejt. Gosti su bili najbolji igrači sa tih univerziteta, Leri Bird i Medžik Džonson. Na televiziji su bile utakmice njihovih finala krajem 70-ih i mogu da kažem da naši igrači koje sam tada trenirao, Kićanović i Dalipagić, uopšte nisu zaostajali za tim igračima. Međutim, tada nije postojao interes za dovođenje igrača van Amerike. Danas NBA ima bolji skauting u evropskim zemljama nego što to rade domaći skauti.

Imamo primer Alena Smailagića, koji je otišao u NBA iz Koteža, bez dana staža u seniorskoj košarci.

To znači da su ga naši klubovi ispustili u osnovnom skautingu i otišao je u NBA shodno svojim ambicijama. To je interesantna situacija. Dok je bila ona stara velika zemlja, govorili smo da ne propuštamo da selektiramo nijednog igrača i da ga uvedemo u sistem košarke. Sada imamo veliku konkurenciju i u odbojci, koja organizuje i srednjoškolska prvenstva. Trebalo bi ozbiljno raditi i ne propustiti nijednog talenta, što nas vraća na priču sa početka da je u ovim kompleksnim okolnostima potreban mnogo studiozniji pristup. Verujem da će srpska košarka naći način da se izvuče iz ove situacije, koja nam je svima teško pala.

Postalo je uobičajeno u današnjoj košarci da igrači igraju do poznih 30-ih godina, nekad i duže.

Igrački vek se produžava ne zato što je sada bolji oporavak, već zato što igrači imaju interes da duže igraju i zarade više novca – objašnjava Ivković. „Nekad su kod nas igrači do vojske igrali ozbiljnu košarku, odmah posle toga su manje-više bili veterani. Danas je skroz drugačija situacija.

Iako su osvojili olimpijsko zlato, Amerikanci više ne nose oreol nedodirljivosti na reprezentativnim takmičenjima, u Tokiju su na startu olimpijskog turnira poraženi od Francuske.

Kada su Bora Stanković i Dejvid Štern uveli profesionalce u međunarodna takmičenja, to nije bilo samo zato što su dobre diplomate. Amerikance ne interesuje da li će Karl Luis da bude prvi na 100 metara, već da košarkaši osvoje zlatnu medalju. U međuvremenu se ta razlika istopila, danas mnoge zemlje imaju čitavu postavu NBA igrača.

Svedoci smo ubrzane košarkaške evolucije, koja kod mnogih ljubitelja budi nostalgiju za starim poimanjem igre pod obručima.

Košarka se menja, najviše pod pritiskom Amerikanaca. Traži se širina i šut za tri poena, tako da će teško opstati košarka ‘pet na pet’, ona lepota uglova, trouglova i prostora. Recimo, ko je bio plejmejker u Klivlendu i Majamiju kada su bili prvaci? Lebron Džejms, on drži loptu i kreira. Ko kreira igra u Denveru? Jokić. Košarka se menja, sve je manje klasičnih plejmejkera, sve više ol-raund igrača.

Ivković je ispričao zanimljivu priču o Janisu Adetokumbu, superstaru NBA šampiona Milvokija.

Prvi put sam ga video kada je imao 15 godina. Išao sam da gledam sina jednog mog druga i video jednog neviđenog klinca. Predložim Olimpijakosu da ga uzmemo, postojala je neka obaveza od 200.000 evra koja ga je vezivala za Saragosu. Kada sam uvideo da Olimpijakos ne želi da investira u mlade igrače, javim mom prijatelju koji je bio u bordu fabrike Efes Pilsen da ima jedan stravičan igrač u Grčkoj. On pošalje iskusnog trenera iz Efesa, koji kaže da imaju takve igrače i da ih ne interesuje. Išao sam korak dalje, razmišljao o tome da uložim neki dinar da dođe u Radnički, koji je tada bio član KLS i stigao i do finala Kupa. Nisam to uradio da se ne bi pričalo da se bavim menadžerisanjem„, rekao je Ivković.





Source link

Možda vas zanima

Komentariši